Vili su o tome pripovedale senice. Lete po šumi, sićušne im okice , pa ipak svašta vide. Doleteše Vili dok je u rosi hladila nožice umorne od plesa. Sletele ptičice i izustile: "Vilo, Ognjenje je jako bolestan." "A što mu je?" prepala se Vila. Senice tobože nisu znale, pa su Vilu k Divu povele. Što su oni bliže bili, bivalo sve toplije i toplije. Sušila se od vrućine trava i lišće se savijalo prema granama. Napokon rekoše senice: "Spalila bi nam vrućina perje. Dalje Vilo moraš sama." Vila je namočila krpu u potok i pošla dalje. Vrućina je sve veća, iz trave proviruju plamičci. Uto se iza stene začuje tužni glas: "Vilo, ako napraviš još samo koračić..." Vila se oprezno izviri iza stene, kad tamo na golom ugljenu leži Ognjen. Zažario se jako, sve ugljen oko njega pucketa. "Što ti je, Ognjene?" reče iza stene Vila. "Verovatno imam temperaturu , zapalio sam se i ne znam šta mi je činiti." "Da pozovem vetar neka te ohladi?" upita Vila. "Vetar me neće ohladiti , voda me neće ugasiti, ne mogu sebi pomoći." Stenjao je žalosno Ognjen. Uto doleteše iza stene senice. "Vilo, i drugi se razboleo!" "A ko opet?" prepala se Vila. "Div " odgovore senice. Vila pođe tražiti lekovite trave kako bi izlečila Diva. "Ma kakvi, biljke mu neće pomoći. Treba njemu drugačiji lek." I povedoše Vilu k Divu. Čim su bliže bili, bivalo sve čudnije i čudnije. Zemlja se tresla i
a kamenje se osipalo . Senice rekoše: "Dalje ne letimo. Već se i vazduh trese i ne možemo zbog toga leteti." Vila je pošla sama. Na kraju puta se priljubila iza brežuljka i pogleda u dolinu. U dolini stoji Div.
Gleda Vila, Div podivljao i tuče stenom o stenu , sve šljunak od njih pršti. Div se nikada nije slagao sa susedima. Govorilo se, da nema srca.
Udara stenom o stenu sav ljut i besan . "Zbog čega si ljut, Dive?" morala je zbog buke triput ponoviti Vila. Div obrisa znoj sa čela i uzdahne, da je cela dolina ječala: "To je tako, Vilo. Imam srce duboko uraslo u stenu , pa ga pokušavam izbiti ali mi ne ide ." "Pokušaću nešto"- reče Vila. Mahnula je senicama, neka tri puta glasno zapevaju: "Ognjeneee!" Senice zapevaše i u trenu se tamo stvorio ražareni Ognjen. "Što bi htela, Vilo?" "Nasloni se na ovu stenu"- reče Vila. Ognjen se naslonio, sve plamenovi od njega lete. "Moraš jače upreti, moraš tu stenu zažariti da pobeli kao gvoždje!" viknu Vila. Ognjen pojača žar i stena pukne. Iz stene se otkotrljalo Divovo srce. Div ga stavi natrag u prsa. Srce zakuca i Div reče: "Ponovno čujem kako pevaju senice." Ognjen je također ozdravio. Sav divlji nezdravi žar predao je steni....
