МОГ ЈЕ ДИВА ОДГОЈИЛА ВИЛА

Што год има Србина јунака,
свакога су одгојиле виле,
Многога су змајеви родили!
Србин се рађа или од родитеља Срба или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске припадности (бића, животиње, биљке) а другог смртног.
Србског порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја, а преко јуначких песама и прича, као свако "тајно знање предака".
Генеалошко стабло Србина значајно је, у вези је са местом рођења, простором и временом, као врстом "сакралне територије", односно гениуса лоци.
Србин расте у природи поред Господских родитеља или учитеља-витеза, далеко од профаних садржаја свакидашњег живота .
Србин се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део.
Србин се не плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Србин познаје ознаке годишњих доба и биље.
Србин познаје планинске изворе и реке.
Србин пости, храни се природном храном и пије само изворску воду и вино.
Србин зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака.
Име Србина је његова душа. Име у себи скрива порекло, особине, повезано је са топонимом, местом из којег је Србин. Име може потицати и из неког витешког боја.
Име Србина се памти и оглашава у песмама и причама.
Име Србина наставља се у именима његових потомака да би се Србско порекло и на тај начин чувало.
Србин је снажан Дзхом.
Србин је хитар и брзо се одлучује на делање.
Србин је храбар и спреман да ризикује живот ако то околности намећу.
Србин је мудар.
Србин је смео.
Србин је частан, држи задату реч и обећање, побеђује часним средствима.
Србин је истинољубив и суди о стварима према савести.
Србин није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
Србин је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
Србин није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи.
Србин се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
Србин је веран пријатељ и одан побратим.
Србин не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
Србин поштује старе, посебно родитеље.
Србин је спокојан и верује у себе и своје вредности.
Србин је способан да трпи заштићен својом духовном величином.
Србин више воли кратак и узбудљив живот него дуг и монотон.
Србин је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
Србин је спреман да призна своју грешку, и опрости другима.
Србин се супротставља свакој обести и насиљу.
Србин сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа.
Србин је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
Србин живот сматра за активно учествовање, непосредност.
Србин преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
Србина не обесхрабрује пораз.
Србин се диви лепоти и има естетски смисао.
Србин се не плаши дубоких и преданих осећања, има снаге за велике љубавне страсти.
Србин не привлачи власт над људима, веч независност.
Србин верује у духовне вредности и човечност.
Србин је у момачком добу витез је спреман на витешке подвиге и путовања.
Србин помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке.
Србин прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве.
Србин се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића.
Србин слуша предања, зна песме и приче, учи да пева и свира, учи да плеше.
Србин се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању.
Србин гледа у очи саговорника и говори сликовитим језиком.
Србин се бори када је време битке, а када је време весеља, весели се.
Кад се извесно време нису сретали
Срби се љубе три пута,
У име Живота,
У име Смрти,
И у име Части.
Најважнији је последњи пољубац
Као огњени печат на образу сваког!

КАКО ДА ТЕ ВОЛИМ, АКО ТИ СЕ НЕ ДИВИМ

Није ми потребан разлог да те волим....
да будем срећан са тобом...нису ми потребне речи љубави па да схватим да си ми све....
Нису ми потребна ни дела да осећам љубав....
није ми потребно ништа....осим осећаја да постојиш....Bолим те!
Дивим се и волим, до Бога, најплеменитије, Створење, које је икада шетало земаљским шаром...желим да у хладној ноћи, када будеш прелазила, из једног времена у друго, погледаш у звездано небо.............тамо горе је зрак светлости, путоказ, само за тебе, ка месту смеха, радости, среће...



Као у причи о две звезде, свака на свом делу неба.....једног дана се над једном небеском стазом ухватио мрак, постајало је све хладније и пусто ...једна звездица се нашла у хладноћи, њена светлост није била довољна на њеној путањи, била је несретна и осећала се напуштено...вапај није допирао до других звезда...губила се све више у хладноћу таме...имала је само један зрачак светлости који је испустила као вапај, оставши без трунке снаге, помишљала је на крај...
али, у једном моменту је додирнуо зрак светлости, затим други, трећи...цео звездани сноп се спустио на њу...осетила је поново живот и почела да сија светлошћу доброте, љубави, захвалности....
најтоплије и најсјаније звезде без своје воље могу бити ухваћене мраком, ако видиш да некада неко губи сјај осветли га својим зраком топлине и светлости....не чекај предуго, хладно ми је...

Осећам, желим и говорим те дивне речи, Волим Те, Требаш ми, Дивим Ти се, Молим Те, не знам другачије, не могу да глумим живот, чак и краткотрајну љутњу пропратим речима, којих се касније постидим, али ми није тешко да замолим за опроштај...
Зашто ове речи неко изговара са тешкоћом, хммм, живимо у време безосећајно, оправдан је страх нечији отуда и уздржавање, поготову неког ко је можда већ био повређен од неког ласкавца(оних дрских који краду ауторско право и свако друго право, они који мисле да све смеју, они који немају срца)....нажалост, иако живимо у времену комуникације, информације, поред нас свакодневно пролазе мушкарци/жене који немају коме да кажу најлепше речи.......ако будете срели некога ко је вредан ваших речи, не штедите их...

ЉУБАВ ЈЕ...ЉУБАВ ЈЕ, ЉУБАВ

Прочитао сам Ваше приче, песме, мисли, о љубави, имам једну коју ћу да поделим са Вама...

Човека, кога мало знате, а увек сте жели да упознате.....данас живи свој сан...питали су га скоро...зашто се не диви лепоти цвећа као остали, зашто се смеје и гледа у Сунце, када оно највише сија, док остали склањају поглед, зашто када севају муње и грми излази из куће и кисне, зашто ноћу шета и прича Месецу....?

Прекиде их, благим покретом руке, у ређању питања....
Цвеће је лепо, али никада нисте видели Ону која га је посадила, никада нисте осетили додир руку које су разгрнуле земљу да би убацили семе цвећа коме се сада дивите....ниисте осетили љубав којом је цвеће неговано...нисте видели лице, осмех, нежност, Оне, од које је цвеће научило тајну лепоте, чистоће, нежности...

Сунце се несебично даје сваком бићу на земљи, обасјава и Њу, најдивније створење, и сваки пут кад види, Њену, срећу, осмех, љубав... онда још јаче засија.
Зар мислите да бих пропустио да видим њену срећу, па макар изгубио вид, њен осмех, срећу, радост?
Олуја пред коју излазим није ништа у односу на страх да је, Она, негде сама и дрхти. Када изађем шаљем јој сву моју храброст, сву моју љубав, шаљем јој мисли које само Она сме да зна.
Ноћу причам Месецу жеље, снове, наде, да јој Сунце, јутром, док јој, лице, зрацима милује, исприча све.

Да би сазнали више, морао би да Вас пустим у своје снове, а тамо има места само за једно Дивно Створење :)

LJUDIMA NA ZNANJE

Čujte me Srbi, deco moja, i vi drugi. Veliki Bog učiniće da danas živ plamenom postanem nebo, a pepelom zemlja. Sudije moje dosudile su mi oganj, ognju sam se i sam obećao i Velikom Bogu. Ovo ognjeno prikazanje neka vam svima pokaže da i sad uz Svevišnjeg pristajem.
Veća je moja praotačka vera od bilo koje!
Vidim imate velike zidane hramove od mramora i opeke.

Mi, Vila i Div, imamo naše velike zelene hramove od grana, ogranaka lišća,vama hramove zidaju protomajstori, majstori i zidari, dok naši niču sami iz zemlje i rastu do Neba. Puna je šuma naših hramova. Nikada vi nećete moći sazidati toliko hramova koliko naših nikne i uzraste po našim poljima i planinama.

Niko i nikada neće moći da poruši naše zelene hramove, jer ih je Bog stvorio, osim ako, vi smrtnici, sprečite klijanje semena, rast mladici, granje stablu i podizanje njegovo k Suncu.
Lepši su lisnati svodovi i zelene kupole naših svetih stabala od bilo kojih vaših, naši granati lukovi od vaših kamenih, živopis naših cvetova od vaših obojenih zidova, a pletivo naših grana i grančica od vaših ukrasa i rezbarija.
Lepše je pojanje naših vetrova i ptica od vaših pojanja i pojaca. Liturgiju vetrova i kiša u lišću naših zelenih hramova slušaju svi naši preci.
Kako ćete, o ljudi, uništiti naše bogove kad su oni reke, planine, Sunce, Mesec i Zvezde. Svete su nam sve naše vode, reke, jezera, izvori i bunari. Vama ništa nije sveto, čak ni ono sto mislite da sveto je. Kropljenje svetog dažda po našim poljima i voćnjacima obilno obavlja Svevišnji. Reke su nam svetilišta i svetice. Klanjamo se našem Ibru, Moravi, našoj Toplici. Žrtvu im sami dajemo da ih sami ne uzimaju. Ne možete nam ih uništiti, ako ne začepite izvore naših reka, zaustavite njihove tokove i zaravnate im korita. A šta će vam reći naš strašni Bog ako to učinite.
Maleni ste, o ljudi, i vera vam je malena, da zaravnite naše najviše Bogove Planinske,Troglava, Ozrena, Zlatibora, Kopaonika, Jastrebca, Radana i druge, koji nam od pamtiveka čuvaju stada, ptice i zverinje, brane nas od zla i daju utočište u nevolji.
Na koji način mislite, o ludi ljudi, zabraniti Proleću i Vesni Boginji da dođe u naša polja, šume i vrtove. Od njenog daha i naših molitava otvaraju se pupovi i razlistava lišće. Molitva za otvaranje pupova usliši nam i čuj svaki pup.
Znali smo pre vas čudotvorno isticanje mira. Čudotvornije mirišu naše lipe, jele i naše cveće livadsko od vaših mirisa i ko zna čega uobraženoga.
Svuda nas čeka po jedna svetost, jedna boginja i jedno božanstvo. Jedan Bor je jedan Bog. Jedna Breza je jedna Boginja. Ne možete nas uništiti!
Naš Javor je Svetac, a Jova Svetica. U našoj Svetoj Šumi stopljeno bdenije čini Njegova Svetost Patrijarh Hrast, čuva je veliki Jablan Pirg, a Stolpnik Čempres nikada ne silazi sa svojih visina. Na vrhu planine nad šumom činodejstvuje Veliki Vladika Bor. Ne možete nas uništiti!
Pobožan je i sveti narod Srbski. Ne možete nas uništiti! Čujte me, o ludi ljudi. Za nas uz reku od iskona kleči i klanja se Zemlji, Vodi i Nebu mnogočisleni red vodočasnih vrba.
Čujete li kako u granama Zovinim pupaju svirke naših svirala? a ispod kore Javora, gudalo traži pesmu gusala o Srbskim svetinjama i junacima.
Imamo i mi kandila noćnih, zvezda ponajviše, u krošnjama naših zelenih hramova. Imamo naša opela. Listopadi žutog lišća u našim šumama najveća su opela pod nebom u čast umrlih pupova, uvelog lišća i ogoljenih voćnjaka.

Ko može da spreči dolazak praskozorja i predvečerja, kad izlazi naša Zvezda Danica? da na nebu odeli dan od noći i noć od dana.
Sve je naše izvan domašaja vaše strašne rušilačke ruke!
Kako ćete, vi mali bedni ljudi, zabraniti Munji i Gromu da seva i grmi iz ruku Gromovnika? Zar se ne bojite gneva njegovoga? o nesreće jedne.
Kako mislite da skinete s neba naš Mesec? Čime mislite na nebu ugasiti svetlost našeg Sunca?
I pitam vas, o izgubljeni, čime mislite na zemlji ugasiti našu Vatru? Zar ovom lomačom? Nikada vi nećete moći ugasiti našu svetu Vatru! Možete je samo upaliti. Zapalite ovu lomaču! Nek gori u čast Svemoćnog i svih Vilinih i Divovih predaka.

DIVOVA HIMNA

Moje telo, to su korice za oštricu duha.

Ja nemam učitelja,
Život je moj učitelj.

Ja nemam gospodara,
Sudbina je moj gospodar.

Ja nemam oružje,
Nepokolebljiva volja je moje oružje.

Ja nemam tvrđavu,
Nepokolebljiv duh je – moja tvrđava.

Uumirem ponovo
Da bih se rodio onakav, kakav hoću!

Sve vise mirisem na tebe ...

Ljudska radoznalost, vecito pitanje, potraga,…. ko sam?
Moje ime je, Div, I mogu da budem sta hocu, uvek isti I drugaciji; boleciv, nasmejan, ravnodusan, nikada izgubljen, uvek nadjen, cesto razocaran u ljude, zamisljen, besan na vas, uglavnom dobar prema vama, a mogu da budem puno zao, ne zaboravite!
Mogu vam biti sve, a mogu I da vas zaboravim, mogu da vas volim, da vas mrzim ne mogu, necu nista da vam uzmem, mogu samo da vam poklonim, mogu da budem vas dragi kamen, svasta mogu da budem ako hocu; princ, cudoviste, vitez lavljeg srca, sebican I pozrtvovan, nekome lep, nekome ruzan, nekad srecan nekad tuzan, nekada razuman, osecajan, jak, slab, neustrasiv I bojazljiv, radoznao I nezainteresovan, tako pametan I tako naivan, samo prividno krhk, prilagodljiv ali nepokoriv. Grizem se kao jabuka, nekom gorka, nekom slatka.. danju pospan, nocu budan, pun nemira a nekad tako cudno miran…Mogao bih tako, beskonacno dugo iskreno sa vama….drago mi je sto sam takav, svakakav, ponosan na moje srce puno oziljaka, ali jedno, za siguno, iz svog srca, mogu da kazem…


Kad volim, ne mogu da prebolim-Volim te Vilo!
Kad obecam, ja ispunim- Volim te ! 
Uvek prirodan I otvoren samo za tebe Vilo!
Kada se isplacem, ja se nasmejem samo tebi Vilo.
I sve vise mirisem na tebe, ne bojim se ovog divnog osecaja koji si probudila u meni…bio sam nesavrsen, sa tobom savrsen.
Hvala ti sto postojis, predivno Stvorenje.
Volim te, najvise na svetu ! 

POKLONILA SAM SVOJE SRCE

Na  trgu  u  sred   jednog  Srbskog   grada ,  stajao  je  momak  opčinjen   sobom  , svojim savršenim  telom ,  misićima  i  svojim  srcem , za  koje  je  tvrdio  da  je  najlepše  u  celom   Srbskom  carstvu , šta  više bio  je  ubeđen  da je  najlepše u  celom  svetu ... živeo  u  ubedjenju  da  je  savršeno....
Podignute  glave i  busanjem u  grudi  privukao  je pažnju  veće  grupe  radoznalaca ... Radoznali narod  Srbski  beše  oduševljen , stasom , telom  i  srcem ,  koje  je  bilo  besprekorno , bez  ijedne  crtice i  zareza , po  i  u  sebi.... ama  baš  svi  su  bili  jednoglasni ,  da  je  njegovo  srce  najlepše  i najsavršenije  koje  su  ikada  videli...

Na  svaku  pohvalu  i  aplauz  mladić  je  odgovarao ,  sve  više i više  ko  ćuran , šepurio. U svojiim  očima  bio  je  veći  i  od  planine ...

Aplauz, radoznalog  i  na izgled  oduševljenog  naroda  Srbskog , se  cuo do samih  Srbskih planinina ....Aplauz  je  čuo i  Div ...

 

Ovom  skupu , ni  u  crkvi ih  ne  beše  toliko, ....  pridje Div....pogleda u  svoj   narod  Srbski   i  upita  nadobudnog  mladića: "Zašto  misliš  da  je  tvoje  srce  bolje  i  lepše od ostalih ?" - istovremeno  otkrivajući   svoje. Svi  se  okrenuše  prema  ovom  Srbinu -Divu , bacivši  pogled  ka  njegovom  srcu,  jedva  se  uzdržaše  od  smeha.... u  isto  vreme  su  se  smejali  i  zgražavli.

U  srcu  našeg  Diva , vetrana života,   prepuno  ožiljaka,  neki  delovi  su  nedostajali,  drugi   samo   prišiveni  i  neodgovarajući,  beše  i  oštećenih  krajeva,  srce  puno  rana, ali  je  udaralo  muški-Divovski.

Narod  ko  narod,  poče  odmah  sa  grdnjama  o  najružnijem  srcu  koje  su  ikad  videli   i drskosti  našeg  junaka  da  se  uporedjuje  sa besprekornim  mladim  srcem... .čak  se  i  mladić bezobrazno  smejao, nije  mogao  da  izdrži  a  da  ne  lane: "Šališ  se  čiko, vidi  tu  zakrpljenu ružnu  loptu-krpenjaču,  koju  nazivaš  srcem,  prepunu  suza  i  ožiljaka,  pa  uporedi  sa  mojim savršenim"

Naš  Div  ga  pogleda i  reče:"Da, tvoje  srce  izgleda  savršeno, ali  nikada  se  ne  bih  menjao  sa tobom.....vidiš „sinko“, svaki ožiljak predstavlja nekoga, kome  sam  dao  deo  svoje  Ljubavi . Jednostavno  izvadim  deo  srca i  poklonim  nekom,  često se  desi da  mi  neko  uzvrati  ili  da deo  svoga  srca  koji  se  uklapa  u  deo  moga . Desi  se  da  delovi  nisu  uvek  jednaki  pa  imam grube  šavove  koje  delim  jer  me  podsećaju  na  Ljubav  koju  su  mi  nesebično  davali .

Nekada  dam,  nekome, delove  svog  srca, ali  mi  ih  ne  vrate,  to su  ti  prazni  delovi  na  mom srcu. Mnogi  misle  da  je  davanje  ljubavi  rizik,  mnogo  je  onih  koji ne  bi  ni  svoj  nokat rizikovali...

Bolne  su  ove  praznine ''sinko",  podsećaju  me  na  Ljubav  koju  dadoh, al  ne  žalim ...verujem , potajno  se  nadam  da  će i  ovi  delovi  nekada  da  se  popune,  možda  se  vrate  oni  koji  nose moju  Ljubav i  prazninu  popuniti .... Verujem i Nadam se ..

CARSTVO LJUBAVI

Jednom davno, u jednoj zemlji, Vila je govorila o Ljubavi .... okupio se nekakav svet... slušali je. ....Odjednom se, od nekud, pojavio Div ...."Imam bolju pricu za Vilu.... i za vas'' , reče Div...


U jednoj zemlji, na brdovitom balkanu ziveli su nekada ljudi…njihovo carstvo je bilo poslednji raj na zemlji…ko u pesmi …… Carstvo Ljubavi.
U tom carstvu vladao je red, bezbriznost, zajednistvo i zadovoljstvo, svaka kuca bese beli dvor, na svakom dvoru verna ljuba a pored nje vitez koji joj svako delo posvecuje…
Ne bese takvog naroda nigde na svetu, narod taj je ziveo po pravilima neba, svako je svakom pomagao, tesio, postovao, voleo, nije bilo onih sa dva lica, zlobe, ljubomore…osmesi na licu su dolazili iz srca, ljubav iz duse…
Bilo je u carstvu, osim suza radosnica i suza zalosnica, za izgubljenim dragim osobama, ali sada necemo o tome…
U ovom carstu ljubavi je bilo lakse, nego u danasnjem svetu, naci stvorenje koje vas privlaci…svi su bili iskreni i niko nije ni pomisljao da krije ljubav…ruse kose i carobnjaci su pazili svoj narod.
Ali jednog dana neka se pametna “guzica” pojavila sa dosetkom da covek ima ogranicen broj osmeha, te da ih treba podhitno uskratiti kao i da se ne sme neograniceni broj puta reci “Volim te”
Po tom pametnjakovicu energija ljubavi nije beskonacna, nego ogranicena i da postoji opasnost kada se istrosi da dovede do bolesti i smrti.

Ovaj tupavac se dosetio da pocne sa proizvodnjom laznih osmeha i lazne ljubavi, brze bolje je seo i poceo da pise knjigu….
Pre nego sto je knjiga pocela da se prodaje u carstvu je pustena vest da nesebicno davanje ljubavi i osmeha oduzima dane zivota.
Do tada nepoznati osecaji i stanja zavladali su u carstvu ljubavi, niko vise nije slusao mudre reci, rusih glava i carobnjake, svi su im se ismevali…


LJubomora... ”Mislim da njoj dajes vise prave ljubavi nego meni”…. ”poklonila si mi lazni osmeh ,a njemu iskreni”....


Strah... ”Sta ako mi niko nikada ne pruzi pravu ljubav?!”


Laz ... ”ma,naravno da ti dajem pravu ljubav!”


Sumnja … ”je li njegov osmeh pravi ili ga je knjiga tome naucila?”


Da sve bude jos gore, pocelo je sa trgovinom ljubavlju:”Volecu te iskreno, ako i ti mene tako volis!”…
”Poklonicu ti pravi osmeh, ako ti meni das delic iskrene paznje!”


Novo znanje je dovelo do formiranja grupica , klasa, podklasa , kruzoka. Unutar grupe delila bi se iskrena ljubav, a clanovima drugog drustva pruzala bi se ona lazna.


Ne lezi vraze, a djavo ne ore i ne kopa, unutar drustva se dogadjalo da se pojavi lazni osmeh! Odjednom niko ni u koga nije imao...

Poverenja….”Voli li me stvarno?”....”Daje li drugome pravu ljubav?”.. “Da ne posecuje Hektora”...

”Dobra knjiga” dobri knjiski moljci, upijali ko ludi, jos bolja skola glume…tako da je lazna ljubav bila slika i prilika prave, stvarno je bilo tesko od oka proceniti koji je osmeh iskren, a koji lazan, koja je ljubav prava, a koja lazna..cuvanju iskrenih osmeha i ljubavi samo za posebne ljude.
LJudi su obolevali, lica su bila bleda, oci bez sjaja, dusa prazna…cak se cinilo kako tezi oblik bolesti imaju oni koji daju vise lazne ljubavi i koji, isto takvu, ljubav dobijaju….
Boljka je drmala carstvo, vakcine se izmisljale, jednom su mislili da su krive ptice, drugi put svinje…

Islo tako , dok nisu shvatili da su prevareni …tada pocese da bacaju glupe knjige i recepte za srecan zivot….pozvase ruse glave i carobnjake, priredise veliku slavu u cast ljubavi…..

Jedan od carobnjaka se obratio svom narodu:”Najdrazi moji, ziveli ste u zablud,. prodavac magle vas je zaveo i obogatio se na vasoj naivnosti! No, zelim da mu, bogatstvo koje je stekao, varajuci vas, donese srecu. Zelim da pronadje Pravu LJubav i da shvati kako je nikakvo materijalno bogatstvo ne moze nadoknaditi.

Slobodno se volite iskrenom ljubavlju, neka svaka cestica, takve ljubavi, koju poklonite blizenjem, poput grudve snega, sto se kotrlja niz breg, postaje sve veca, i veca, i veca...vraca vama i rusi svaku nedacu pred vama!



Zivela ljubav, Mocna i Beskonacna!

....Još Jedna Divova Priča za Vilu ....

Bila tri muškarca,koji su nosili svaki po dve vreće. Ali teret nisu osećali jednako.Vreće su im,jedna spreda a druga straga, visile obešene na drvenoj motki na ramenu.

Upitali prvog čoveka šta ima u vrećama.Odgovorio je:- Svi moji uspesi,sva dobra dela mojih prijatelja,sve životne radosti- u vreći su straga. Skriveni od pogleda,završeni,prekriveni lišćem,ne smetaju mi mnogo.U vreći spreda imam sve loše i ružne stvari koje su mi se dogodile.Hodam,zastanem često,vadim ih,posmatram,proučavam,mislim šta ću. Stalno sam s njima,i mislima i osećajima.Stalno radim na njima.
Taj se čovek često zaustavljao,gledao unazad, mučio se nad sobom i napredovao malo i vrlo sporo.

I drugog su čoveka upitali isto.Rekao je:-U vreći spreda nosim moja dobra dela,spoznaje o vrlinama.Često ih gledam,vadim i pokazujem drugima. Vreća na leđima sadrži moje greške i moje slabosti. Ponesem ih sa sobom kuda god krenem,jer one su moje i ne mogu ih tek tako odložiti na stranu. Usporavaju me,ponekad su veoma teške.

Treći muškarac je odgovorio:- Na prednjoj vreći napisao sam reč "dobrota".Prepuna je pozitivnih misli,dobrih ljudskih dela,svih dobrih stvari koje sam imao i učinio u životu,misli o mojoj snazi.Ta mi vreća nije teška.Naprotiv,poput brodskih jedara, pomaže mi u kretanju napred.A vreća na leđima ima natpis"loša sećanja" i prazna je,jer sam joj odrezao dno.O svemu što mi se loše dogodilo,o lošim mislima koje ponekad o sebi imam,o zlu koje od drugih čujem,malo razmislim i bacim ih u tu vreću. Kroz rupu to ode zauvek.Ja sam slobodan.Ja nemam tereta koji bi me usporavao u hodu;)

DOK PROLAZE VOZOVI ....

U svakodnevnoj priči, snovima i knjigama, sanovnicima život se upoređuje sa vozom u kome se putnik klacka sa jednog mesta na drugo.
Brzi vozovi protutnje bez zaustavljanja, dok neki, ko naši srbski, idu klaj klaj, zaustavljajući se na svakoj stanici, naš je život kao pruga, ispred i iza kompozicije.
Na nama je da odlučimo gde ćemo provesti vreme, koje nazivamo još i životom, u vozu i njegovom kloparanju, ići negde dalje maštajući o nekim slikama koje nikada nećemo videti, ili pak sići na jednoj lepoj stanici i pustiti gvozdenog konja da hukće kroz noć i dan...
Teška odluka, klackati se vozom, buljiti kroz prozor i ići ko zna gde, ili okom sokolovim, svešću, osećajem, mudrošću, zgrabiti svoju tašnu, sići iz voza i ući u poslednji raj.
More možda i nije tako teška kako nam se čini, možda samo trebamo da prihvatimo da smo sada tu, i da ono što je bilo, bilo je, a ono što će biti ne možemo kontrolisati, ili možda možemo, bar onoliko koliko možemo, a pametni smo, jel da?
Ako samo sedimo u vozu i samo se nešto pitamo, lokomotiva može vrlo brzo da dođe do zadnje stanice, a da to mi i ne primetimo u vrtlogu misli, koje su samo to što jesu, misli i neostvarene ideje
Štruckati se vozom, ne samo da moramo da se pomirimo sa situacijom, nego da upoznajemo neke druge ljude koji nam se i ne dopadaju, ili pomalo dopadaju, da se mrštimo na razne situacije koje nismo tako zamišljali...do mase pitanja, sumnji, misli od kojih ne možemo da spavamo, a što nam može smetati pri donošenju prave odluke.
Ali kao god, ipak moramo da odlučimo, bez obzira na sve.... zato treba biti iskren prema sebi, nek idu vozovi kada hoće, neka neko drugi u njima uđe u insomniju, neka drugoga zatekne zadnja stanici, mi izlazimo da zaustavimo vreme da ne žalimo posle za nečim što je moglo da bude...sad, budi tu, živi telom i dušom, pazi na glavu, ali i na srce, zgrabi svoje vreme i uživaj!


Vili ....... s ljubavlju

POTREBNO JE VREME

Potrebno je vreme
da upoznas razliku između isprepletenih ruku i okovanih duša.
Potrebno je vreme da saznaš,
da ljubav nije večno nadanje, a osoba pored tebe ne mora da bude sigurnost za ceo život.
Potrebno je vreme da uvidiš,
da poljupci nisu zapečaćeni ugovori, a pokloni ne znače obećanja.
Potrebno je vreme da se suočiš sa svim svojim porazima,
uzdignutog čela i smelog pogleda, jak/a kao gorostas.
Potrebno je vreme da shvatiš,
da se putevi baš danas grade, zato što je zemlja baš sutra nesigurna za gradnju.
Potrebno je vreme da shvatiš,
da će te opeći sunčevi zraci ako stojiš dugo izložen njima.
I baš zato,
posadi SADA cveće u bašti svoje duše i ne čekaj slučajne bukete.
Na kraju ćeš da vidiš:
Da možeš da ozdraviš,
Da si zaista uporana,
Da si prirodno jaka,
Da si voljena.
I naučićeš svaki put nešto novo, kada kažeš zbogom.
Osmeh je kriva linija koja ispravi sve...skoro sve...


Potrebno je vreme ....  Vilo 

LJUBAV

Postojala sam pre nego sto je bilo sta postojalo u Univerzumu, postojala sam pre nego sto je postojala priroda, postojala sam prije nego sto je postojao covek.
Bila sam usamljena, htela sam da podelim sve ovo sto nosim sa sobom kroz nebrojene vekove i stvorila sam svet i htela da se mojim imenom zove.

Uvukla sam se u more i jezera, u reke i potoke, u planine i beskrajna polja, u sume i proplanke.

Ja sam ona u kojoj se umivate, ja sam ona u kojoj lice svoje ogledate, ja sam ona koju udisete.
Volim da dodjem iznenada, kada se nenadate, volim da vam oduzmem dah, volim da vam oduzmem moc govora.
Volim da vam srce brzo zakuca, da vam kolena klecaju, da cesto izgovarate nesuvisle recenice.
Volim da zbog mene radite nepromišljene stvari, da se smejete kao deca, volim da setate livadama i berete retko cvece.
Volim da ste radosni zbog mene, volim da zbog mene pevate, volim da zbog mene pesme pišete, da zbog mene price izmišljate kojima nijedna bajka ravna nije.

Ali sam tuzna kada me se bojite.
Tukli ste me, mucili, zatvarali u tamne kleti, izbacivali iz hramova, ostavljali me gladnu i zednu, zaklanjali ste sunce od mene, slali vecne kise i tmurne oblake, krali ste duge od mene.
Vezivali ste me lancima, niste mi dali da se sirim i razvijam, govorili ste cak i da ne postojim.
Niste verovali u mene, izmisljali ste strasne stvari samo da prikrijete moje ime, palili ste, pljackali ste, ubijali ste.

Ali sve sam zbog vas izdrzala.
Nisam se bunila, plakala sam u tajnosti da me ne vidite nesrecnu, da vas ne rastuzim.
Sve lance sam pokidala, sve sam oblake rasterala, neprimetno, tiho i tajno, da mi se ne prepadnete naprasno.
Sunjala sam se kao mio lopov oko vasih srca, omeksivala ograde koje ste postavljali i mislili ste da vam se nece moci nikada vise ukloniti.
Brisala sam vam suze sa lica kada ste mislili da vam ih nema ko obrisati, terala na smeh kada ste mislili da cete vecno plakati, terala vas na govor i tada kada biste se zarekli na vecno cutanje.

Ne bojte se.
Primite me u svoje dvorove, otvorite mi vase hramove.
Primpremite sudove duse svoje da vam ih napunim radoscu i veseljem.
Ja cu biti vasa molitva, ja cu biti vas vid kada ne vidite, ja cu biti vas sluh kada ne cujete, ja cu vas nahraniti kada ogladnite, ja cu vas napojiti kada ozednite.
Ja cu biti vasa svetlost u mraku, ja cu biti put po kojim cete hoditi kada budete mislili da prolazite nepoznatim predelima.

Ne bojte se.
Otvorite srce i primite me u sebe.
Jer sam tu.
Jer postojim.

Zovem se Ljubav, samo me pozovite i bicu tu...

Bez naslova .....

Mozda Bog želi da sretnemo nekoliko pogrešnih ljudi pre nego
sretnemo onu pravu osobu, tako da kad je napokon sretnemo,
budemo svesni koliko moramo biti zahvalni na tom daru.


Kada se vrata sreće zatvore, otvore se druga ali često tako dugo gledamo u zatvorena vrata da ne primećujemo ona koja su nam
se otvorila.

Potreban je samo minut da vam se neko dopadne....


... sat da se zaljubite


... dan da nekog zavolite


... a čitav zivot da ga zaboravite.


Istina je da ne znamo sta imamo dok to ne izgubimo, ali je
istina i to da ne znamo sta nam nedostaje dok to ne nadjemo.

Sanjajte sta želite sanjati, idite gde želite ići i budite šta želite
biti, jer samo je jedan život i samo jedna prilika da učinite sve
ono što želite učiniti.

U životu postoje trenuci kada nam neko toliko nedostaje da
ga poželite izvaditi iz svojih snova, i zagrliti u stvarnosti.

Ne idite za izgledom - može zavarati!

Ne idite za bogatstvom - može nestati!

Idite za onim ko vas čini radosnim, jer treba samo jedan osmeh
da ulepša dan.


Imajte dovoljno sreće da budete nežni , dovoljno izazova da
budete jaki, dovoljno tuge da budete saosećajni, dovoljno nade
da budete srećni.


Uvek se stavite na tudje mesto, - ako se ne osećate dobro,
verovatno se ni ta osoba ne oseća dobro.


Svaka budućnost se gradi na proslošti. Ne možete uspeti u životu,
ako sebi ne oprostite greške i ne zaboravite slomljeno srce.


Kada ste se rodili - plakali ste, a svi oko vas su se veselili . Živite
tako da kad umrete, vi budete nasmešeni a svi oko vas plaču.



Vili ....