КАКО ДА ТЕ ВОЛИМ, АКО ТИ СЕ НЕ ДИВИМ

Није ми потребан разлог да те волим....
да будем срећан са тобом...нису ми потребне речи љубави па да схватим да си ми све....
Нису ми потребна ни дела да осећам љубав....
није ми потребно ништа....осим осећаја да постојиш....Bолим те!
Дивим се и волим, до Бога, најплеменитије, Створење, које је икада шетало земаљским шаром...желим да у хладној ноћи, када будеш прелазила, из једног времена у друго, погледаш у звездано небо.............тамо горе је зрак светлости, путоказ, само за тебе, ка месту смеха, радости, среће...



Као у причи о две звезде, свака на свом делу неба.....једног дана се над једном небеском стазом ухватио мрак, постајало је све хладније и пусто ...једна звездица се нашла у хладноћи, њена светлост није била довољна на њеној путањи, била је несретна и осећала се напуштено...вапај није допирао до других звезда...губила се све више у хладноћу таме...имала је само један зрачак светлости који је испустила као вапај, оставши без трунке снаге, помишљала је на крај...
али, у једном моменту је додирнуо зрак светлости, затим други, трећи...цео звездани сноп се спустио на њу...осетила је поново живот и почела да сија светлошћу доброте, љубави, захвалности....
најтоплије и најсјаније звезде без своје воље могу бити ухваћене мраком, ако видиш да некада неко губи сјај осветли га својим зраком топлине и светлости....не чекај предуго, хладно ми је...

Осећам, желим и говорим те дивне речи, Волим Те, Требаш ми, Дивим Ти се, Молим Те, не знам другачије, не могу да глумим живот, чак и краткотрајну љутњу пропратим речима, којих се касније постидим, али ми није тешко да замолим за опроштај...
Зашто ове речи неко изговара са тешкоћом, хммм, живимо у време безосећајно, оправдан је страх нечији отуда и уздржавање, поготову неког ко је можда већ био повређен од неког ласкавца(оних дрских који краду ауторско право и свако друго право, они који мисле да све смеју, они који немају срца)....нажалост, иако живимо у времену комуникације, информације, поред нас свакодневно пролазе мушкарци/жене који немају коме да кажу најлепше речи.......ако будете срели некога ко је вредан ваших речи, не штедите их...

ЉУБАВ ЈЕ...ЉУБАВ ЈЕ, ЉУБАВ

Прочитао сам Ваше приче, песме, мисли, о љубави, имам једну коју ћу да поделим са Вама...

Човека, кога мало знате, а увек сте жели да упознате.....данас живи свој сан...питали су га скоро...зашто се не диви лепоти цвећа као остали, зашто се смеје и гледа у Сунце, када оно највише сија, док остали склањају поглед, зашто када севају муње и грми излази из куће и кисне, зашто ноћу шета и прича Месецу....?

Прекиде их, благим покретом руке, у ређању питања....
Цвеће је лепо, али никада нисте видели Ону која га је посадила, никада нисте осетили додир руку које су разгрнуле земљу да би убацили семе цвећа коме се сада дивите....ниисте осетили љубав којом је цвеће неговано...нисте видели лице, осмех, нежност, Оне, од које је цвеће научило тајну лепоте, чистоће, нежности...

Сунце се несебично даје сваком бићу на земљи, обасјава и Њу, најдивније створење, и сваки пут кад види, Њену, срећу, осмех, љубав... онда још јаче засија.
Зар мислите да бих пропустио да видим њену срећу, па макар изгубио вид, њен осмех, срећу, радост?
Олуја пред коју излазим није ништа у односу на страх да је, Она, негде сама и дрхти. Када изађем шаљем јој сву моју храброст, сву моју љубав, шаљем јој мисли које само Она сме да зна.
Ноћу причам Месецу жеље, снове, наде, да јој Сунце, јутром, док јој, лице, зрацима милује, исприча све.

Да би сазнали више, морао би да Вас пустим у своје снове, а тамо има места само за једно Дивно Створење :)