МОГ ЈЕ ДИВА ОДГОЈИЛА ВИЛА

Што год има Србина јунака,
свакога су одгојиле виле,
Многога су змајеви родили!
Србин се рађа или од родитеља Срба или је полубожанског порекла, од једног родитеља божанске припадности (бића, животиње, биљке) а другог смртног.
Србског порекло се мора знати и памтити. Чува се у легенди о рођењу хероја, а преко јуначких песама и прича, као свако "тајно знање предака".
Генеалошко стабло Србина значајно је, у вези је са местом рођења, простором и временом, као врстом "сакралне територије", односно гениуса лоци.
Србин расте у природи поред Господских родитеља или учитеља-витеза, далеко од профаних садржаја свакидашњег живота .
Србин се учи да воли природу и да може да буде њен равноправни део.
Србин се не плаши природних појава ни животиња, он са њима разговара као са људима. Србин познаје ознаке годишњих доба и биље.
Србин познаје планинске изворе и реке.
Србин пости, храни се природном храном и пије само изворску воду и вино.
Србин зна своје генеалошко стабло и познаје подвиге својих предака.
Име Србина је његова душа. Име у себи скрива порекло, особине, повезано је са топонимом, местом из којег је Србин. Име може потицати и из неког витешког боја.
Име Србина се памти и оглашава у песмама и причама.
Име Србина наставља се у именима његових потомака да би се Србско порекло и на тај начин чувало.
Србин је снажан Дзхом.
Србин је хитар и брзо се одлучује на делање.
Србин је храбар и спреман да ризикује живот ако то околности намећу.
Србин је мудар.
Србин је смео.
Србин је частан, држи задату реч и обећање, побеђује часним средствима.
Србин је истинољубив и суди о стварима према савести.
Србин није лаковеран и не прича много са људима, само са пријатељима.
Србин је поносан и не трпи увреде. Никоме се не уклања и ни пред ким се не савија.
Србин није покоран, држи до своје личности и захтева лепо опхођење према себи.
Србин се не хвали својим подвизима, они сами за себе говоре.
Србин је веран пријатељ и одан побратим.
Србин не издаје тајну и своје поверљиве саучеснике.
Србин поштује старе, посебно родитеље.
Србин је спокојан и верује у себе и своје вредности.
Србин је способан да трпи заштићен својом духовном величином.
Србин више воли кратак и узбудљив живот него дуг и монотон.
Србин је упоран у остваривању својих племенитих циљева.
Србин је спреман да призна своју грешку, и опрости другима.
Србин се супротставља свакој обести и насиљу.
Србин сматра највишом вредношћу љубав и слободу духа.
Србин је непоткупљив и не придаје значаја материјалним добрима.
Србин живот сматра за активно учествовање, непосредност.
Србин преузима личну одговорност за своја дела и чинове.
Србина не обесхрабрује пораз.
Србин се диви лепоти и има естетски смисао.
Србин се не плаши дубоких и преданих осећања, има снаге за велике љубавне страсти.
Србин не привлачи власт над људима, веч независност.
Србин верује у духовне вредности и човечност.
Србин је у момачком добу витез је спреман на витешке подвиге и путовања.
Србин помаже незаштићеним и нејаким, извршава прве племените задатке.
Србин прима завештање од родитеља или учитеља, сазнаје своје витешке циљеве.
Србин се препознаје по унутарњим, духовним тежњама бића.
Србин слуша предања, зна песме и приче, учи да пева и свира, учи да плеше.
Србин се учи говорништву, лепом изражавању и уљудном обраћању.
Србин гледа у очи саговорника и говори сликовитим језиком.
Србин се бори када је време битке, а када је време весеља, весели се.
Кад се извесно време нису сретали
Срби се љубе три пута,
У име Живота,
У име Смрти,
И у име Части.
Најважнији је последњи пољубац
Као огњени печат на образу сваког!

КАКО ДА ТЕ ВОЛИМ, АКО ТИ СЕ НЕ ДИВИМ

Није ми потребан разлог да те волим....
да будем срећан са тобом...нису ми потребне речи љубави па да схватим да си ми све....
Нису ми потребна ни дела да осећам љубав....
није ми потребно ништа....осим осећаја да постојиш....Bолим те!
Дивим се и волим, до Бога, најплеменитије, Створење, које је икада шетало земаљским шаром...желим да у хладној ноћи, када будеш прелазила, из једног времена у друго, погледаш у звездано небо.............тамо горе је зрак светлости, путоказ, само за тебе, ка месту смеха, радости, среће...



Као у причи о две звезде, свака на свом делу неба.....једног дана се над једном небеском стазом ухватио мрак, постајало је све хладније и пусто ...једна звездица се нашла у хладноћи, њена светлост није била довољна на њеној путањи, била је несретна и осећала се напуштено...вапај није допирао до других звезда...губила се све више у хладноћу таме...имала је само један зрачак светлости који је испустила као вапај, оставши без трунке снаге, помишљала је на крај...
али, у једном моменту је додирнуо зрак светлости, затим други, трећи...цео звездани сноп се спустио на њу...осетила је поново живот и почела да сија светлошћу доброте, љубави, захвалности....
најтоплије и најсјаније звезде без своје воље могу бити ухваћене мраком, ако видиш да некада неко губи сјај осветли га својим зраком топлине и светлости....не чекај предуго, хладно ми је...

Осећам, желим и говорим те дивне речи, Волим Те, Требаш ми, Дивим Ти се, Молим Те, не знам другачије, не могу да глумим живот, чак и краткотрајну љутњу пропратим речима, којих се касније постидим, али ми није тешко да замолим за опроштај...
Зашто ове речи неко изговара са тешкоћом, хммм, живимо у време безосећајно, оправдан је страх нечији отуда и уздржавање, поготову неког ко је можда већ био повређен од неког ласкавца(оних дрских који краду ауторско право и свако друго право, они који мисле да све смеју, они који немају срца)....нажалост, иако живимо у времену комуникације, информације, поред нас свакодневно пролазе мушкарци/жене који немају коме да кажу најлепше речи.......ако будете срели некога ко је вредан ваших речи, не штедите их...

ЉУБАВ ЈЕ...ЉУБАВ ЈЕ, ЉУБАВ

Прочитао сам Ваше приче, песме, мисли, о љубави, имам једну коју ћу да поделим са Вама...

Човека, кога мало знате, а увек сте жели да упознате.....данас живи свој сан...питали су га скоро...зашто се не диви лепоти цвећа као остали, зашто се смеје и гледа у Сунце, када оно највише сија, док остали склањају поглед, зашто када севају муње и грми излази из куће и кисне, зашто ноћу шета и прича Месецу....?

Прекиде их, благим покретом руке, у ређању питања....
Цвеће је лепо, али никада нисте видели Ону која га је посадила, никада нисте осетили додир руку које су разгрнуле земљу да би убацили семе цвећа коме се сада дивите....ниисте осетили љубав којом је цвеће неговано...нисте видели лице, осмех, нежност, Оне, од које је цвеће научило тајну лепоте, чистоће, нежности...

Сунце се несебично даје сваком бићу на земљи, обасјава и Њу, најдивније створење, и сваки пут кад види, Њену, срећу, осмех, љубав... онда још јаче засија.
Зар мислите да бих пропустио да видим њену срећу, па макар изгубио вид, њен осмех, срећу, радост?
Олуја пред коју излазим није ништа у односу на страх да је, Она, негде сама и дрхти. Када изађем шаљем јој сву моју храброст, сву моју љубав, шаљем јој мисли које само Она сме да зна.
Ноћу причам Месецу жеље, снове, наде, да јој Сунце, јутром, док јој, лице, зрацима милује, исприча све.

Да би сазнали више, морао би да Вас пустим у своје снове, а тамо има места само за једно Дивно Створење :)

LJUDIMA NA ZNANJE

Čujte me Srbi, deco moja, i vi drugi. Veliki Bog učiniće da danas živ plamenom postanem nebo, a pepelom zemlja. Sudije moje dosudile su mi oganj, ognju sam se i sam obećao i Velikom Bogu. Ovo ognjeno prikazanje neka vam svima pokaže da i sad uz Svevišnjeg pristajem.
Veća je moja praotačka vera od bilo koje!
Vidim imate velike zidane hramove od mramora i opeke.

Mi, Vila i Div, imamo naše velike zelene hramove od grana, ogranaka lišća,vama hramove zidaju protomajstori, majstori i zidari, dok naši niču sami iz zemlje i rastu do Neba. Puna je šuma naših hramova. Nikada vi nećete moći sazidati toliko hramova koliko naših nikne i uzraste po našim poljima i planinama.

Niko i nikada neće moći da poruši naše zelene hramove, jer ih je Bog stvorio, osim ako, vi smrtnici, sprečite klijanje semena, rast mladici, granje stablu i podizanje njegovo k Suncu.
Lepši su lisnati svodovi i zelene kupole naših svetih stabala od bilo kojih vaših, naši granati lukovi od vaših kamenih, živopis naših cvetova od vaših obojenih zidova, a pletivo naših grana i grančica od vaših ukrasa i rezbarija.
Lepše je pojanje naših vetrova i ptica od vaših pojanja i pojaca. Liturgiju vetrova i kiša u lišću naših zelenih hramova slušaju svi naši preci.
Kako ćete, o ljudi, uništiti naše bogove kad su oni reke, planine, Sunce, Mesec i Zvezde. Svete su nam sve naše vode, reke, jezera, izvori i bunari. Vama ništa nije sveto, čak ni ono sto mislite da sveto je. Kropljenje svetog dažda po našim poljima i voćnjacima obilno obavlja Svevišnji. Reke su nam svetilišta i svetice. Klanjamo se našem Ibru, Moravi, našoj Toplici. Žrtvu im sami dajemo da ih sami ne uzimaju. Ne možete nam ih uništiti, ako ne začepite izvore naših reka, zaustavite njihove tokove i zaravnate im korita. A šta će vam reći naš strašni Bog ako to učinite.
Maleni ste, o ljudi, i vera vam je malena, da zaravnite naše najviše Bogove Planinske,Troglava, Ozrena, Zlatibora, Kopaonika, Jastrebca, Radana i druge, koji nam od pamtiveka čuvaju stada, ptice i zverinje, brane nas od zla i daju utočište u nevolji.
Na koji način mislite, o ludi ljudi, zabraniti Proleću i Vesni Boginji da dođe u naša polja, šume i vrtove. Od njenog daha i naših molitava otvaraju se pupovi i razlistava lišće. Molitva za otvaranje pupova usliši nam i čuj svaki pup.
Znali smo pre vas čudotvorno isticanje mira. Čudotvornije mirišu naše lipe, jele i naše cveće livadsko od vaših mirisa i ko zna čega uobraženoga.
Svuda nas čeka po jedna svetost, jedna boginja i jedno božanstvo. Jedan Bor je jedan Bog. Jedna Breza je jedna Boginja. Ne možete nas uništiti!
Naš Javor je Svetac, a Jova Svetica. U našoj Svetoj Šumi stopljeno bdenije čini Njegova Svetost Patrijarh Hrast, čuva je veliki Jablan Pirg, a Stolpnik Čempres nikada ne silazi sa svojih visina. Na vrhu planine nad šumom činodejstvuje Veliki Vladika Bor. Ne možete nas uništiti!
Pobožan je i sveti narod Srbski. Ne možete nas uništiti! Čujte me, o ludi ljudi. Za nas uz reku od iskona kleči i klanja se Zemlji, Vodi i Nebu mnogočisleni red vodočasnih vrba.
Čujete li kako u granama Zovinim pupaju svirke naših svirala? a ispod kore Javora, gudalo traži pesmu gusala o Srbskim svetinjama i junacima.
Imamo i mi kandila noćnih, zvezda ponajviše, u krošnjama naših zelenih hramova. Imamo naša opela. Listopadi žutog lišća u našim šumama najveća su opela pod nebom u čast umrlih pupova, uvelog lišća i ogoljenih voćnjaka.

Ko može da spreči dolazak praskozorja i predvečerja, kad izlazi naša Zvezda Danica? da na nebu odeli dan od noći i noć od dana.
Sve je naše izvan domašaja vaše strašne rušilačke ruke!
Kako ćete, vi mali bedni ljudi, zabraniti Munji i Gromu da seva i grmi iz ruku Gromovnika? Zar se ne bojite gneva njegovoga? o nesreće jedne.
Kako mislite da skinete s neba naš Mesec? Čime mislite na nebu ugasiti svetlost našeg Sunca?
I pitam vas, o izgubljeni, čime mislite na zemlji ugasiti našu Vatru? Zar ovom lomačom? Nikada vi nećete moći ugasiti našu svetu Vatru! Možete je samo upaliti. Zapalite ovu lomaču! Nek gori u čast Svemoćnog i svih Vilinih i Divovih predaka.

DIVOVA HIMNA

Moje telo, to su korice za oštricu duha.

Ja nemam učitelja,
Život je moj učitelj.

Ja nemam gospodara,
Sudbina je moj gospodar.

Ja nemam oružje,
Nepokolebljiva volja je moje oružje.

Ja nemam tvrđavu,
Nepokolebljiv duh je – moja tvrđava.

Uumirem ponovo
Da bih se rodio onakav, kakav hoću!

Sve vise mirisem na tebe ...

Ljudska radoznalost, vecito pitanje, potraga,…. ko sam?
Moje ime je, Div, I mogu da budem sta hocu, uvek isti I drugaciji; boleciv, nasmejan, ravnodusan, nikada izgubljen, uvek nadjen, cesto razocaran u ljude, zamisljen, besan na vas, uglavnom dobar prema vama, a mogu da budem puno zao, ne zaboravite!
Mogu vam biti sve, a mogu I da vas zaboravim, mogu da vas volim, da vas mrzim ne mogu, necu nista da vam uzmem, mogu samo da vam poklonim, mogu da budem vas dragi kamen, svasta mogu da budem ako hocu; princ, cudoviste, vitez lavljeg srca, sebican I pozrtvovan, nekome lep, nekome ruzan, nekad srecan nekad tuzan, nekada razuman, osecajan, jak, slab, neustrasiv I bojazljiv, radoznao I nezainteresovan, tako pametan I tako naivan, samo prividno krhk, prilagodljiv ali nepokoriv. Grizem se kao jabuka, nekom gorka, nekom slatka.. danju pospan, nocu budan, pun nemira a nekad tako cudno miran…Mogao bih tako, beskonacno dugo iskreno sa vama….drago mi je sto sam takav, svakakav, ponosan na moje srce puno oziljaka, ali jedno, za siguno, iz svog srca, mogu da kazem…


Kad volim, ne mogu da prebolim-Volim te Vilo!
Kad obecam, ja ispunim- Volim te ! 
Uvek prirodan I otvoren samo za tebe Vilo!
Kada se isplacem, ja se nasmejem samo tebi Vilo.
I sve vise mirisem na tebe, ne bojim se ovog divnog osecaja koji si probudila u meni…bio sam nesavrsen, sa tobom savrsen.
Hvala ti sto postojis, predivno Stvorenje.
Volim te, najvise na svetu !