Прочитао сам Ваше приче, песме, мисли, о љубави, имам једну коју ћу да поделим са Вама...
Човека, кога мало знате, а увек сте жели да упознате.....данас живи свој сан...питали су га скоро...зашто се не диви лепоти цвећа као остали, зашто се смеје и гледа у Сунце, када оно највише сија, док остали склањају поглед, зашто када севају муње и грми излази из куће и кисне, зашто ноћу шета и прича Месецу....?
Прекиде их, благим покретом руке, у ређању питања....
Цвеће је лепо, али никада нисте видели Ону која га је посадила, никада нисте осетили додир руку које су разгрнуле земљу да би убацили семе цвећа коме се сада дивите....ниисте осетили љубав којом је цвеће неговано...нисте видели лице, осмех, нежност, Оне, од које је цвеће научило тајну лепоте, чистоће, нежности...
Сунце се несебично даје сваком бићу на земљи, обасјава и Њу, најдивније створење, и сваки пут кад види, Њену, срећу, осмех, љубав... онда још јаче засија.
Зар мислите да бих пропустио да видим њену срећу, па макар изгубио вид, њен осмех, срећу, радост?
Олуја пред коју излазим није ништа у односу на страх да је, Она, негде сама и дрхти. Када изађем шаљем јој сву моју храброст, сву моју љубав, шаљем јој мисли које само Она сме да зна.
Ноћу причам Месецу жеље, снове, наде, да јој Сунце, јутром, док јој, лице, зрацима милује, исприча све.
Да би сазнали више, морао би да Вас пустим у своје снове, а тамо има места само за једно Дивно Створење :)
0 коментара:
Постави коментар