U svakodnevnoj priči, snovima i knjigama, sanovnicima život se upoređuje sa vozom u kome se putnik klacka sa jednog mesta na drugo.
Brzi vozovi protutnje bez zaustavljanja, dok neki, ko naši srbski, idu klaj klaj, zaustavljajući se na svakoj stanici, naš je život kao pruga, ispred i iza kompozicije.
Na nama je da odlučimo gde ćemo provesti vreme, koje nazivamo još i životom, u vozu i njegovom kloparanju, ići negde dalje maštajući o nekim slikama koje nikada nećemo videti, ili pak sići na jednoj lepoj stanici i pustiti gvozdenog konja da hukće kroz noć i dan...
Teška odluka, klackati se vozom, buljiti kroz prozor i ići ko zna gde, ili okom sokolovim, svešću, osećajem, mudrošću, zgrabiti svoju tašnu, sići iz voza i ući u poslednji raj.
More možda i nije tako teška kako nam se čini, možda samo trebamo da prihvatimo da smo sada tu, i da ono što je bilo, bilo je, a ono što će biti ne možemo kontrolisati, ili možda možemo, bar onoliko koliko možemo, a pametni smo, jel da?
Ako samo sedimo u vozu i samo se nešto pitamo, lokomotiva može vrlo brzo da dođe do zadnje stanice, a da to mi i ne primetimo u vrtlogu misli, koje su samo to što jesu, misli i neostvarene ideje
Štruckati se vozom, ne samo da moramo da se pomirimo sa situacijom, nego da upoznajemo neke druge ljude koji nam se i ne dopadaju, ili pomalo dopadaju, da se mrštimo na razne situacije koje nismo tako zamišljali...do mase pitanja, sumnji, misli od kojih ne možemo da spavamo, a što nam može smetati pri donošenju prave odluke.
Ali kao god, ipak moramo da odlučimo, bez obzira na sve.... zato treba biti iskren prema sebi, nek idu vozovi kada hoće, neka neko drugi u njima uđe u insomniju, neka drugoga zatekne zadnja stanici, mi izlazimo da zaustavimo vreme da ne žalimo posle za nečim što je moglo da bude...sad, budi tu, živi telom i dušom, pazi na glavu, ali i na srce, zgrabi svoje vreme i uživaj!
Vili ....... s ljubavlju
Brzi vozovi protutnje bez zaustavljanja, dok neki, ko naši srbski, idu klaj klaj, zaustavljajući se na svakoj stanici, naš je život kao pruga, ispred i iza kompozicije.
Na nama je da odlučimo gde ćemo provesti vreme, koje nazivamo još i životom, u vozu i njegovom kloparanju, ići negde dalje maštajući o nekim slikama koje nikada nećemo videti, ili pak sići na jednoj lepoj stanici i pustiti gvozdenog konja da hukće kroz noć i dan...
Teška odluka, klackati se vozom, buljiti kroz prozor i ići ko zna gde, ili okom sokolovim, svešću, osećajem, mudrošću, zgrabiti svoju tašnu, sići iz voza i ući u poslednji raj.
More možda i nije tako teška kako nam se čini, možda samo trebamo da prihvatimo da smo sada tu, i da ono što je bilo, bilo je, a ono što će biti ne možemo kontrolisati, ili možda možemo, bar onoliko koliko možemo, a pametni smo, jel da?
Ako samo sedimo u vozu i samo se nešto pitamo, lokomotiva može vrlo brzo da dođe do zadnje stanice, a da to mi i ne primetimo u vrtlogu misli, koje su samo to što jesu, misli i neostvarene ideje
Štruckati se vozom, ne samo da moramo da se pomirimo sa situacijom, nego da upoznajemo neke druge ljude koji nam se i ne dopadaju, ili pomalo dopadaju, da se mrštimo na razne situacije koje nismo tako zamišljali...do mase pitanja, sumnji, misli od kojih ne možemo da spavamo, a što nam može smetati pri donošenju prave odluke.
Ali kao god, ipak moramo da odlučimo, bez obzira na sve.... zato treba biti iskren prema sebi, nek idu vozovi kada hoće, neka neko drugi u njima uđe u insomniju, neka drugoga zatekne zadnja stanici, mi izlazimo da zaustavimo vreme da ne žalimo posle za nečim što je moglo da bude...sad, budi tu, živi telom i dušom, pazi na glavu, ali i na srce, zgrabi svoje vreme i uživaj!
Vili ....... s ljubavlju
2 коментара:
ne zaboravi ime stanice :)
Oprastam ....al ne zaboravljam :)
Постави коментар